Комуникација електронском поштом

Већ неколико генерација полазника курса Интернет и студије књижевности на Филолошком факултету у Београду пропитујем да ли су икада у свом млађаном животу послали писмо и огромна већина одговара негативно, тек понеко од ових двадесетогодишњака морао је да пошаље неки службени допис... Зашто би то чинили, чуде се, кад имају email.

Међ Србима познатија као email (отуда и глагол емајлирати), електронска пошта постала је, можда чак и више него било који други сервис на интернету, глобални феномен, о којем се размишља и пише по целом свету, разматра се са становишта многих наука и дисциплина, а ја ћу данас и овде покушати да укратко сагледам по чему би он могао да буде интересантан људима који су реч (logos) изабрали за своје животно опредељење, а усто се бави и преношењем те речи ђацима у различитим школама.

У време када је писац ових редова гулио клупу, током школовања се у оквиру наставе српског (тада беше српскохрватског) језика учило како се пише писмо. Па је адреса морала почињати обавезним Друг / Другарица, иста се реч морала поновити и у титулирању, а они нешто (или нешто мало више) старији учили су да писмо ваља завршити покличом Смрт фашизму, слобода народу! А чији је лик био на маркама које смо тако здушно лизали, сетиће се (ваљда) и они млађи... Не би ли имало смисла да и данас у школи ("а и шире") посветимо мало више пажње култури комуникације која је већ потпуно овладала светом?

Електронска пошта један је од најстаријих сервиса на интернету и почео је да се шири истог тренутка када је мрежа изашла из оквира академских лабораторија. С обзиром на тадашње техничке могућности, дуго је електронска пошта преносила само слова, па чак ни она сва, већ само тзв. English Alphabet, овде познатији као телеграфска абецеда. Брзина којом је овај сервис повезивао људе, а вероватно још више карактер његових првих корисника (били су то пре свдега људи из области техничких наука), утицали су на то да се начин писања ових порука удаљио од уобичајене писане комуникације, у смислу непоштовања ортографије, правописа, па и граматике, коришћење бројних скраћеница и симбола и сл. Међутим, муњевити напредак технике, као и још брже ширење овог сервиса међу свим слојевима људског друштва довели су до тога да електронска пошта данас може да преноси практично све врсте дигиталних записа, па је тако и сет карактера који се у том сервису може користити покрио готово све знакове које познају најразличитији светски језици. За дивно чудо, ни српски, баш као ни други јужнословенски језици, није заборављен у тој глобализацији, тако да ми данас у електронској пошти можемо користити комплетну српску латиницу (са фамозним рогатим и сличним знацима као што су č, ć, đ, š, ž), али и комплетну ћирилицу.

Међутим, огромна већина корисника електронске поште, чак и најобразованији међу њима, то или није приметила, или је по навици из пионирских дана емајлирања наставила да pise svojim rodjacima pazljivo misleci итд. Многи од њих високо ће подићи глас причајући о глобализацији која уништава темеље наше културе и сл. Ваља приметити да реално постојећа глобализација, која и те како угрожава и културе знатно веће од наше, истовремено омогућава и очување многих традиционалних и вредних културних тековина, међу које несумњиво спадају и оба писма којим се служимо, и то комплетна.

Поред примене "нормалног" писма, електронска пошта, барем када је реч о формалној комуникацији, требало би да подразумева и коришћење "нормалног" језика, тј. поштовање правописних и граматичких норми, барем у оној мери у којој их пошиљалац познаје ... а (тужна) прича о њиховом (не)познавању спада у неке друге врсте разговора, не у овај који се креће по мрежи свих мрежа. У лепо понашање приликом овог облика комуницирања спада и пристојно изражавање, почев од уводне титуле (ако више немамо некада обавезне другове, вратила су нам се поштована или уважена господа и госпође), преко нормално и културно сроченог текста до завршног поздрава који ће, наравно, зависити од степена блискости са особом којој поруку упућујемо, па може гласити с поштовањем, с најбољим жељама, са срдачним поздравима, а у случајевима када су ти односи нешто ближи, или сасвим блиски, може бити и с љубављу, с пријатељским поздравима или нечим сличним.

Коначно, у бонтон комуникације електронском поштом спадају и неки технички детаљи. Једна од корисних могућности коју нам ова форма пружа јесте и тзв. тема или subject. То поље омогућава примаоцу да и не отворивши поруку схвати шта је њен основни предмет; нажалост, огроман део корисника овог медија то поље или оставља празно, или у њега пише речи којима ту место није (нпр. своје име, или порука и сл.), а тиме показује да не уме (или неће) да сажме садржај онога што некоме јавља у две-три речи. Такође треба размишљати и о томе да ли има смисла на сваку поруку одговорити простим кликом на дугме одговори (replay): и пошиљаоцу, и примаоцу то ће спојити различите поруке, иако се њихов садржај може и суштински разликовати. Нарочито то треба избегавати када је порука коју смо добили упућена већем броју лица, па ће то примаоцу који воли да чува поруке (или му је то из било којег разлога потребно) битно отежати разврставање порука према особама или према предмету (ознакама, labels).

У неким прошлим вековима писање писама се сматрало нарочитом вештином и људи вешти у томе били су нарочито цењени. И као што смо некада имали епистоларне романе, тако данас већ срећемо e-mail novels. Култура електронске поште може нам не само улепшати, него и олакшати живот, чак га учинити и ефикаснијим, што се у нашем, 21. веку нарочито цени.

Предраг Станојевић