Електронско учење 1

Врсте (класификација) е-учења 

Најчешћи критеријуми за класификацију е-учења су технологије испоруке и комуникације између ученика и наставника.Класификација може да се подели на подврсте према технологијама испоруке и то на:

1. модел дописивања (штампа);

2. мултимедијални модел (штампа, интерактивни видео, видео траке, аудио траке, computer based training...);

3. телекомуникациони модел (аудиотелеконференција, видеоконференција, аудиографска комуникација, емитовање ТВ/ радио и аудиотелеконференција);

4. модел флексибилног учења (интерактивна мултимедија и веб орјентисано учење, блог учење...);

5. интерактивна мултимедија (веб орјентисано учење)

Свака врста модела има своје предности и недостатке. Предност модела дописивања које се користи без икакве обуке је спонтаност, затим пажња корисника која је фокусирана на садржај, а не на медијум (инструкциона транспарентност); променљива брзина учења, лакоћа коришћења, временска независност...Недостатак писаних материјала огледа се у: ограниченом погледу на стварност (нпр. тешко је представити покрет), пасивном учењу, недостатку повратних информација, зависности од вештине читања. Основна предност телекомуникационог модела је могућност интеракције међу полазницима (у нашем случају између нас самих, а касније и између ученика и наставника на појединачним блоговима који ће бити повезани целином ИТК и наставом књижевности). Учење на даљину засновано је на Интернет орјентисаној испоруци, интелигентним објектним базама које ће пружити подршку и велику помоћ приликом учења. У зависности да ли се комуникација између предавача и корисника (ученика, полазника курса ...) одвија у реалном времену (истовремено) или се не одвија истовремено разикујемо моделе учења на даљину.

Ништа нас не чини тако великима као велика бол

Када је Бог у сивом прапочетку стварао ствари, он је створио сунце; оно излази, залази и поново се враћа.Затим Бог створи месец; он излази, залази, и поново се враћа.На крају Бог створи човека; он дође, прође - али се не враћа.Наш професор Предраг Станојевић остаће заувек у нашим срцима и живеће још дуго на овом блогу.Ништа нас чвршће неће повезивати на овом блогу као ова велика бол.Завршићемо започету "велику мисију" у име великог професора, врхунског интелектуалца, доброг човека, вредног и преданог радника у сваком погледу. Жалост коју носимо сви заједно овде нека нас покрене на рад и веру у оно што је професор Станојевић уградио у нас.Вечна му слава и хвала.

ДОЦ. ДР ПРЕДРАГ СТАНОЈЕВИЋ (1960-2009)

НА ПУТУ КА ВЕЧНОСТИ...

Професор Предраг Станојевић, наставник Филолошког факултета Универзитета у Београду, покренуо је блог ИКТ и настава књижевности 7. априла 2009. године као резултат своје нове спознаје југа Србије, у жељи да развија и унапређује језичку, књижевну и медијску културу наставника. Врстан познавалац књижевности ренесансе, барока и 18. века, теорије и методологије историје књижевности, интернета као медија, методичар и пре свега хуманиста par excellence, чији се рад може разумети као величанствени напор ка спознаји и разрешењу загонетне хармоније уметничког текста, тог тријумфа човековог над ништавилом и смрћу, на највећи хришћански празник отворио је врата бесмртности.

За љубав према интернету и несебичан сараднички дух, које је професор Станојевић у кратком временском интервалу успео да угради у душу свакога од нас, не постоји крај. Ово је темељ приче о новом и модерном приступу настави српског језика и књижевности, експозиција за нове генерације наставника и ученика који ће обогаћивати своју медијску културу и памтити име творца овог блога...

Последњи поздрав

Било је право задовољство познавати Вас, драги професоре !
Дозволили сте нам да без трунке страха и несигурности уђемо у Ваш професионални свет.
Жао ми је што сам изгубила једног таквог пријатеља и професора !
Ивана Стојковић

IN MEMORIAM

http://www.youtube.com/watch?v=7OndeMPJpFY

profesor Predrag Stanojević

Електронско учење

Са развојем електронског начина комуницирања, посебно развојем Интернета, са интернационализацијом образовног система, посебно у школском систему, електронско учење подразумева осавремењавање процеса наставе и учења које је засновано на примени информационо-комуникационих технологија (ИКТ).Новом образовном методологијом и посебно технологијом електронског комуницирања створене су бројне стратегије учења и технологије које подражавају учење и коришћење образовних програма на медију (настава базирана на рачунару).Електронско учење подразумева нови приступ учењу који може бити независан од времена и простора.Доноси нову улогу наставника, нове методе, алате и сценарије учења, доноси и нове методе мотивације и провере ученика.Електронско учење може да представља систем који обједињује педагогију(презентације, демонстрације, вежбање и понављање, образовне игре, мотивацију, сараднички рад...); кориснички интерфејс (дизајн садржаја, дизајн страница са наставним садржајима и тест употребљивости); управљање (организација активности за одржавање окружења за е-учење као и дистрибуција релевантних информација неопходних за е-учење); вредновање (ученика и наставника и окружења за е-учење); технологију (програмска и техничка подршка) и етику (друштвени и политички утицај, културне разлике, географске разлике, разлике међу ученицима, доступност информација, законска питања и правила понашања). Основни принцип електронског учења је мултимедијални модел који садржи комбинацију више медија истовремено(текст, слика, звук, видео, анимација..) Овај курс управо то показује и то је његова основна предност као и предност телекомуникационог модела тј. интеракције међу полазницима. Додао бих још да је за мене најпопуларнији облик елоктронског учења свакако видео конференција.Решење успеха учења на даљину, било да је оно синхроно или асинхроно заснива се на системском приступу.Посебно наглашавам педагошке апекте технологије које се користе, интеракцију између предавача, полазника, садржаја и технологије, као и вођења наставе на даљину.

Претраживање садржаја на интернету 3

2. Стратегије претраживања
2.2. Избор алата

Претраживати садржаје на интернету значи користити један или више посредних алата за претраживање, прецизније, претраживати њихове базе података или колекције сајтова. Данас су убедљиво најзаступљенији алати претраживачи, а доскора су се веома интензивно користили, а данас је то све мање случај, предметни директоријуми. Базе података у претраживачима стварају роботи познати као пауци (spiders), који "пузе" (прилично брзо!) по мрежи и индексирају целокупан текст докумената које обрађују; у састављању ових база података људска интервенција је сведена на минимум. Предметни директоријуми представљају избор сајтова разврстаних по предмету и сачињавају их људи, обично експерти у областима које се обрађују; садржај у њима обично је пажљиво вреднован, оне би требало стално да се осавремењавају, што је у условима данашње експанзије интернета готово немогуће. У принципу, поузданији су мањи директоријуми, они који покривају уже области људског знања. У њихове базе не уноси се целокупан текст документа, већ само карактеристичне предметне одреднице.

2.2.1. Претраживачи
Несумњиво најпознатији и убедљиво најзаступљенији претраживач већ дуги низ година јесте Google, софтверски алат који је настао као студентски семинарски рад и потом почео незаустављиво да осваја мрежу покречући низ сервиса за претраживање и окупљање најразличитијих садржаја на мрежи - један од њих јесте и Blogger, на којем се тренутно налазимо.
Бескрајно су ретки, ако уопште и постоје, корисници интернета који не познају, макар најповршније, рад у овом претраживачу. За основно претраживање он је заиста једноставан, довољно је у прозорчић уписати било коју реч и Google ће вам понудити списак безбројних места на интернету где се та реч појављује. Проблем је у безбројној количини тих места: како међу 20-30, или 200-300 хиљада, понекад и више милиона страница наћи оно што нас интересује? Због тога Google све више инсистира на употреби напредног претраживања, нешто мало сложеније, али много прецизније технике претраживања. Неколико примера показаће главне његове могућности.
Осим општег текстуалног садржаја мреже, Google пружа могућност претраживање и многих других врста садржаја: графичких, видео, мапе Земљине кугле, најновијих вести (из преко 25.000 различитих извора), видео, затим за куповину (претежно на америчком тржишту), претраживање блогова, и много чега другог. Сви они имају могућности напредног претраживања, које ваља прегледати пре сваког тражења неког садржаја одређеног типа. Неки од њих могу бити врло корисни у тражењу материјала који се може употребити у оквиру наставног процеса, о чему ће више бити речи у наредним лекцијама.
Неколико напомена о претраживању садржаја на српском језику у општем Google претраживачу: већ је напоменуто да Google променљиве српске речи претражује и у неким облицима који не стоје у упиту (пре свега именице у различитим падежним облицима). Осим тога, он данас прихвата и оба српска писма, при чему увек врши претраживање докумената на оба писма; интересантно је да често да е више резултата када упит напишемо ћирилицом него латиницом (вероватно зато доследније врши конверзију ћирилице у латиницу него обрнуто). У сваком случају, када је реч о претраживању садржаја на српском језику, препоручљиво је пробати са истим упитом унесеним и једним и другим писмом.

Други по заступљености на мрежи претраживач јесте Yahoo. Његови резултати по правилу су скромнији по броју него на Гуглу и увек другачије рангирани. Поред претраживања различитих садржаја, слично Гуглу, он нуди и прилично исцрпан директоријум.

Коначно, развој weba 2.0 створио је и низ различитих специјализованих и интересантних претраживача, који нам понекад могу бити корисни у тражењу специфичних садржаја. Погледајте бар неки од огромног броја таквих, понекад и врло необичних алата за претраживање.

Предраг Станојевић

Претраживање садржаја на интернету 2

2. Стратегије претраживања
2.1. Пре тражења

На први поглед делује банално, али пре него што почнемо да тражимо, морамо да решимо шта желимо да тражимо. Колико год интернет био богат различитим садржајима, врло ретко ћемо на њему моћи да нађемо баш оно што нам се у том тренутку чини неопходним. Када се спремамо за обраду неке наставне јединице, мораћемо најпре да одлучимо шта нам је са интернета за то потребно: да ли тражимо сајтове и странице које ћемо препоручити ученицима као секундарну или додатну литературу? Или пак садржаје који ће им помоћи да боље разумеју историјски или културни контекст? Музичке или ликовне примере? Мултимедијалне садржаје који ће их подстаћи да конкретно дело боље и потпуније разумеју? Конкретне материјалне податке који ће нам помоћи у припреми? Методичку грађу која ће нам помоћи да час боље спремимо? Или од свега тога по мало (најгоре решење!)?
За одлуку о томе шта тражимо биће нам потребно не само доста педагошког искуства, већ и искуства у коришћењу интернета, односно, познавање његовог карактера, што ће нам помоћи у стварању претпоставки о томе што уопште тамо можемо наћи. Такво искуство стиче се као и у многим другим стварима у животу, превасходно дуготрајном праксом. Ако је потписник ових редова такво искуство стекао, барем донекле, рећи ће да је понајлакше на мрежи наћи материјалне податке, различите бројке, имена, библиографске податке, године... Ствари досадне, али често потребне. Врло често можемо наћи и добре ликовне, некада и звучне илустрације, у том случају ваља осмислити како ту грађу презентовати ученицима. Понекад ћемо на интернету, бар за оне веће писце, наћи интересантну и забавну грађу, анегдоте из живота, духовите опаске о делима и сл., што такође може бити згодно за употребу на часу. Добро је погледати и чега има у страним књижевностима што је блиско ономе што радимо... И још много других ствари, што ће нас искуство учити... А како се садржаји на интернету мењају све бржи и брже, и наше искуство мораће да буде врло елаастично.
Када се договоримо сами са собом шта ћемо тражити, ваља нам решити и како ћемо уобличити питање које ћемо поставити претраживачу. Лоше, недовољно прецизирано питање довешће нас до стотина хиљада, понекад и милиона резултата који нам неће бити од велике користи јер се у њима нећемо лако снаћи. Главна препорука људи који се професионално баве претраживањем садржаја на интернету јесте да треба пронаћи јединствену, дистинктивну реч или краћу фразу која на најпрецизнији начин описује оно што тражимо. Идеално је - и обично неоствариво - наћи реч коју очекујемо да нађемо у свим документима који говоре о теми која нас интересује, а које нема у оним документима који обрађују неке друге теме. Испред такве речи (или оне која јој је блиска) треба ставити знак "плус" (+), што ће у већини претраживача значити да она мора да се нађе у документу. Уколико то није појединачна реч, већ нека краћа фраза, све њене елементе треба ставити међу знаке навода, што ће за претраживач бити знак да мора да их тражи само и искључиво у облику у којем су наведене у упиту. Неретко, биће нам потребно да неку речискључимо из претраге јер се јавља у многим документима уз наш речи које сачињавају наш упит, али указује на садржај који нама није интересантан, па ћемо испред ње ставити минус или цртицу ("-"). Када за термин који тражимо постоји одговарајући синоним (у неким страним језицима то могу бити и два графијска облика исте речи), уписаћемо оба израза и између њих ставити Булов оператор OR. Данас су све ове операције у многим претраживачима поједностављене тако што имају посебан шаблон за претраживање, до којег обично долазимо кликом на опцију "напредно претраживање" (advanced search) који нам нуди већ готова поља за све ове могућности. Али о избору претраживача, могућностима које они нуде, пољима у којима су најефикаснији, разликама између њих ... биће речи у следећем посту.
Предраг Станојевић

Претраживање садржаја на интернету 1

1. Зашто претраживати?
Највећа предност интернета и највећа је његова мана: мало чега има на овом свету што некога може заинтересовати, а да тога нема на интеренту, једини проблем је у томе што је то мноштво информација одавно постало непрегледно: не може се каталогизовати не само због тога што је тих јединица толико да нема онога ко би их све могао сакупити, не само ни због тога што се оне непрестано мењају, већ понајвише зато што су оне хипертекстуално повезане у нераздвојиву целину сачињену од толико различитих облика да би (имагинарни) скуп критеријума које бисмо морали употребити да бисмо их некако разврстали и поређали једнако непрегледан као и сама грађа.
До сада најуспешнији облик решавања овог проблема јесте индексирање, односно сакупљање ове грађе која се налази на милионима рачунара широм света и њено претварање у машински читљиве елементе (углавном речи природног језика) који се на тај начин могу претраживати. Новији облик решавања овог питања јесте тзв. таговање (енгл. tag — етикета, налепница), односно одређивање „етикета“ (кључних речи, ознака), које на појединачне документе може „залепити“ било њихов творац, било њихови корисници.
Мрежу није могуће претраживати директно, једноставно зато што се милијарде докумената и десетине милијарди њихових страна (или других саставних делова) налазе на милионима рачунара и нема тог програма који (у сразмерно кратком времену) то све може да нађе и обиђе. Доскора су се неки претраживачи, углавном они који никада нису успели да постану права конкуренција гигантима претраживања, хвалили да прегледају све садржаје на интернету; тај посао, међутим, технички је неостварив, и зато ћемо мало поверења имати у оне који "гарантују" да то постижу.
И једна терминолошка дистинкција која може помоћи бољем разумевању процеса претраживања: с обзиром да интернет не чине ни рачунари, ни каблови, нити друге техничке направе (мобилни уређаји, бежичне везе и сл.), не може се рећи "претраживање интернета", већ само претраживање садржаја на интернету; мада ће први израз, као краћи и ефектнији, свакако остати да живи у колоквијалном или жаргонском говору...
Предраг Станојевић

Моје искуство са интернетом...

Имам ту срећу да радим у школи која је по техничкој опремљености већ у Европи. Као чланови Европског удружења школа из области туризма и угоститељства (АЕХТ) и под окриљем Министарства просвете, КАРДС-а и ГТЗ пројекта успели смо да опремимо учионице техником која умногоме помаже да ученици лакше уче и да се боље информишу. Нажалост, школа не поседује задовољавајући библиотечки фонд који представља основни предуслов за правилно извођење наставе књижевности.
У Трговинско-угоститељску школу се уписују ученици без интересовања и љубави према књизи или писаној речи уопште. Свакодневно се сусрећемо са проблемима непрочитаног романа, приповетке... Као чест разлог нечитања ученици наводе немогућност да дођу до литературе. У том моменту, хвала Богу, ступа стари, добри интернет и књижевност у електронској форми.
На интернету сам наишла на многе сајтове који нуде романе, приповетке и песме у електронској форми. Овакав вид библиотеке је доступан свима, па је на обострано задовољство решен велики проблем бежања од читања и уживања у истом. Напоменућу неке од сајтова. На сајту www.download.cg.yu налази се, између осталог, и „Горски вијенац" П.П.Његоша. Еп је дат у целини уз тимачења стихова која су веома важна за схватање овог Његошевог дела. Саставни део овог сајта чине и разни коментари и допуне везане за „Горски вијенац". На истом месту можете прочитати и роман, приповетку „Старац и море" са познатим критикама још „познатијег" Станисављевића, као и „Проклету авлију"... На сајту www.youtube.com могу се наћи лепи примери за литерално мотивисање ученика, почев од Андрићеве беседе на додели Нобелове награде до интервјуа са Мешом Селимовићем...
Сајт www.kreativnaskola.com нуди велики број обрађених наставних јединица из књижевности и језика. Овом сајту треба прилазити опрезно иако је део званичног сајта Завода за унапређење образовања и васпитања. И сама сам више пута допунила њихову базу података. Међутим, приметила сам да има доста прилога који не заслужују место у бази података напред поменутог Завода. Жито је здраво, а ...
Што се тиче препричаних, осакаћених, самлевених, форлегованих и других садржаја, коментара и критика- ту већ гледамо хорор филм. Наравно, забрањено воће је најслађе... Увек се са ђацима прокоментарише шта је добро а шта не. Може ту да се „ пробере" и понеко зрно жита у виду тачне и прикладне информације, али у глобалу све асоцира на „ Смрт у Улици бријестова ".
Сајт Растко је солидан- на једном месту велики број информација, података, анализа добрих за подсећање. Међутим, стил и садржина писања више одговара професорима и елити ђачке популације, него ђацима који уче како скувати паприкаш, како послужити на Бечки начин и шта је то вересија или фискални рачун.
Да закључим- интернет у настави књижевности ДА, али са дозом планираног, организованог и селективног вођења кроз претраживање и сајтове. УЗЕТИ ЖИТО, А КУКОЉ ОСТАВИТИ ЗА НЕКЕ ДРУГЕ!

Ка савременој настави...

Линк Rečnik internet pojmova који нам професор Станојевић препоручује заиста је користан, не само у лексичком смислу. Ако ће помоћи, пробајте и са овога места.

Радећи свакодневно са основцима, спознала сам какав је њихов однос и вредновање интернета. Они превасходно користе интернет забеве ради, а садржаје који су им потребни, казала сам у једноме од коментара нешто о томе, проналазе на сајту креативне школе и сл. Проблем је што не врше квалитативну селекцију зато што то и није могуће у њиховим годинама и са знањем које поседују. Наш је основни задатак, чини ми се, у вези са коришћењем интернета, у томе да будемо што информисанијии како бисмо им понудили садржаје које сматрамо квалитетним. Мислим да је са средњошколским узрастом нешто лакше јер вештије користе интернет, а и знање о књижевности им је, ипак, неупоредиво веће. Кад ово кажем, мислим да ученике који истражују и аналитички се баве одређеном задатом темом, никако не на групу нечитача која проналази и преузима неселективно садржаје.

Ваљало би, можда, пробати да уз своје дневне припреме бележимо линкове које сматрамо корисним. Ја деци често препоручујем сајт Растко јер се стално жале како немају Кратку историју српске књижевности Јована Деретића. Уводни час песме "Отаџбина" Ђуре Јакшића треба отпочети, ко има могућности, а ради на југу Србије, једном осмоминутном презентацијом Bata from Vučje , зато што она спаја примењену уметност са књижевношћу, тј. одлична је мотивација песми Отаџбина. Бата Аранђеловић, ради светски познате минијатуре у камену. И камен је у његовом опусу не само доминантан материјал, већ и стална инспирација и помирење завађености, начин спасења и хармонизације живота (нпр. лајт мотив: светлост окамењених очију светога Саве у којима извире архетип наше вере).

Нећу завршити песимистички, али статистику треба поштовати: у одељењу V3 ОШ "Трајко Стаменковић" у Лесковцу, од тридесеторо ученика, једанаесторо њих има интернет конекцију код куће.

Наташа Томић

Šta je internet?

Internet je dete hladnog rata, otuda, možda, i ona hladnoća koju unosi među ljude... Ali i dete demokratije i ljudskih prava, šta god te reči značile...

Kada je 1957. godine Sovjetski Savez lansirao van Zemljine orbite veštački satelit Sputnjik, druga onovremena supersila, SAD, silno se zabrinula zbog potencijalne vojne premoći svog jedinog konkurenta i brže-bolje osnovala Agenciju za napredne istraživačke projekte (ARPA: Advanced Research Projects Agency). Međutim, dok Sovjetskom Savezu uopšte nije bio problem da sve svoje vrhunske naučnike okupi na jednom mestu - jednostavnom direktivom Centralnog komiteta - dotle to u Americi nije išlo tako lako, već su njihove najmudrije glave sedele po različitim univerzitetima i u brojnim laboratorijama širom te pogoleme zemlje. Trebalo ih je nekako povezati, pa se neko 1969. godine dosetio da umreži njihove kompjutere i da im tako omogući brzu, efikasnu i jeftinu razmenu informacija. Nastao je tako arpanet, mreža koja u razvoju interneta predstavlja otprilike isto što i ameba u ljudskoj evoluciji.

Računar iz 1944. godine

Jedino što je internet evolucija išla mnogo brže od prirodne... Već pet godina kasnije ameba se pretvorila u prvog sisara, 1974. nastala je prva komercijalna verzija arpaneta, telenet. Stvari tada počinju da se kotrljaju sve brže i brže, prvi kablovi već su prešli preko Atlantika, 1976. nastaje softver za UNIX sistem, a 1982. označava trenutak definitivnog silaska sa drveta: ustanovljen je standardni protokol za komunikaciju među kompjuterima u mreži (TCP/IP: Transfer Comunication Protocol / Internet Protocol). To novo čedo evolucije došetalo je na prostore bivše Jugoslavije 1989, hipermedijalne informacije počinju da se prenose 1991. i tako nastaje World Wide Web (www), naredne godine broj hostova (računara na kojima se nalazi sadržaji dostupni učesnicima) prelazi prvi milion, da bi danas prešao i petstoti, 2001. broj elektronskih poruka koje se šalju dnevno prelazi 10 milijardi, danas oko 2 milijarde ljudi koriste internet na kojem mogu naći preko 25 milijardi aktivnih web-strana... I, verovali ili ne, taj broj strana je u laganom opadanju od kraja marta (statistika)! Kriza?

Ispričasmo - u glavnim crtama - kako je internet nastao i kako se razvijao, a nismo rekli šta je to zapravo internet? Najprostije govoreći, to je ogroooomna mreža kompjutera koja pokriva ceo svet, a ako hoćemo da budemo malo finiji (i precizniji), možemo reći da je internet globalna svetska računarska mreža. Prema definiciji Federalnog saveta za mreže (FNC: Federal Networking Council), osnovu interneta ne čine kablovi i uređaji, već protokol: tehnologija se može menjati, i to se stalno dešava, ali standard komuniciranja ostaje isti, i sve dok je tako neće se menjati ni suštinske odlike interneta.

Naravno,to ne znači da su medijske karakteristike interneta nepromenljive. U ovom njihovom kratkom prikazu medij ćemo shvatiti kao tehnologiju komunikacije ili, kako je to bolje i lepše rekao Maršal Mekluan, kao produžetak ljudskih čula, čija je funkcija redukovanje prostorno-vremenske dimenzije ljudske egzistencije. U tom smislu internet je neuporedivo tehnološki efikasniji od svih prethodnih medija, toliko da u pojedinim slučajevima gotovo u potpunosti poništava prostornu i vremensku udaljenost, omogućavajući maksimalnu zamislivu razdvojenost informacije i stvarnosti na koju se ona odnosi. Za nas koji se bavimo književnošću i jezikom, suštinsko je pitanje njegovog odnosa prema knjizi kao mediju: knjiga je najstariji masovni medij, internet najmlađi; u svojoj multimedijalnosti, internet je u sebe "usisao" gotovo sve medijske osobenosti knjige, pa se i knjigoljupci i knjigomrsci već duže od jedne decenije pitaju neće li je i ubiti? Pisac ovih redova, kako je to na drugom mestu nešto šire razjasnio, smatra da neće jer nas tome uči istorija medija: nikada novi medij nije svoga prethodnika uništavao - jedini izuzetak u tome upravo je štampana knjiga, koja je svog prethodnika, rukopisnu knjigu, dovela do ivice groba. Međutim, pojava interneta nije samo oduzela potencijalnim čitaocima dobar deo vremena koji bi namenili druženju sa knjigom, već je suštinski promenila i naš odnos prema njoj, odnosno prema čitanju. Ako tu promenu posmatramo iz ugla učitelja (u najširem smislu reči) čiji je glavni posao da kod svojih učenika budi ljubav prema čitanju, onda ćemo morati da s mnogo pažnje te promene sagledavamo i proučavamo, ne bi li smo u internetu našli saveznika umesto protivnika u razvijanju te ljubavi.

I pre nego što se završi ovo dugačko, a zapravo sasvim sumarno predstavljanje interneta, nekoliko reči o onome što je 2004. godine Tim O'Rajli nazvao web 2.0, odnosno o internetu koji se upravo u ovom trenutku odvija pred nama. Nužno pojednostavljujući stvari, možemo reći da je web 2.0 koncept koji se dao naslutiti od samih početaka mreže, koji je stidljivo počeo na njoj da se pojavljuje krajem prošlog stoleća i mrežom suvereno ovladao u 21. veku, a koji se zasniva na izuzetno širokim mogućnostima interaktivnosti svih učesnika na mreži. Ove mogućnosti pojavljuju se u najrazličitijim oblicima, jedna od njih je i blog kakav je ovaj, druge su društvene mreže (social networks), društveno markiranje (social tagging), novi oblici klasifikacija umesto starih direktorijuma, mogućnosti saradničke obrade svih vrsta dokumenata, wiki koncept... Generacije naših učenika odrastaju uz ovaj oblik interneta, onaj stari jedva da im je i poznat, i čitav njihov život, kako profesionalni, tako i privatni, odvijaće se u tom okruženju. Zbog toga i mi moramo da ga upoznamo i da onaj deo posla u njihovom obrazovanju koji nama spada usaglasimo, koliko je to u našoj moći, s njim. U suprotnom, neki novi klinci zaboraviće da čitaju knjige, da govore i pišu jezikom ne-virtualnog života, pa će iz kolektivnog pamćenja polako nestajati naslage najviših humanističkih vrednosti taložene milenijumima...

Predrag Stanojević

Korisni linkovi
Nastavni materijal s kursa Internet i studije književnosti
1. Definicija, istorija, medijske karakteristike interneta
2. Web 2.0 (Jovana Tripunović: Blogovi i književnost)
Internet Society
World Wide Web Consortium
The Roads and Crossroads of Internet History by Gregory R. Gromov
Rečnik internet pojmova
Centar za proučavanje informatičkih tehnologija Beogradske otvorene škole
Iris Miljković: Da li internet kakav poznajemo nestaje?
Ka društvu znanja

Комуникација електронском поштом

Већ неколико генерација полазника курса Интернет и студије књижевности на Филолошком факултету у Београду пропитујем да ли су икада у свом млађаном животу послали писмо и огромна већина одговара негативно, тек понеко од ових двадесетогодишњака морао је да пошаље неки службени допис... Зашто би то чинили, чуде се, кад имају email.

Међ Србима познатија као email (отуда и глагол емајлирати), електронска пошта постала је, можда чак и више него било који други сервис на интернету, глобални феномен, о којем се размишља и пише по целом свету, разматра се са становишта многих наука и дисциплина, а ја ћу данас и овде покушати да укратко сагледам по чему би он могао да буде интересантан људима који су реч (logos) изабрали за своје животно опредељење, а усто се бави и преношењем те речи ђацима у различитим школама.

У време када је писац ових редова гулио клупу, током школовања се у оквиру наставе српског (тада беше српскохрватског) језика учило како се пише писмо. Па је адреса морала почињати обавезним Друг / Другарица, иста се реч морала поновити и у титулирању, а они нешто (или нешто мало више) старији учили су да писмо ваља завршити покличом Смрт фашизму, слобода народу! А чији је лик био на маркама које смо тако здушно лизали, сетиће се (ваљда) и они млађи... Не би ли имало смисла да и данас у школи ("а и шире") посветимо мало више пажње култури комуникације која је већ потпуно овладала светом?

Електронска пошта један је од најстаријих сервиса на интернету и почео је да се шири истог тренутка када је мрежа изашла из оквира академских лабораторија. С обзиром на тадашње техничке могућности, дуго је електронска пошта преносила само слова, па чак ни она сва, већ само тзв. English Alphabet, овде познатији као телеграфска абецеда. Брзина којом је овај сервис повезивао људе, а вероватно још више карактер његових првих корисника (били су то пре свдега људи из области техничких наука), утицали су на то да се начин писања ових порука удаљио од уобичајене писане комуникације, у смислу непоштовања ортографије, правописа, па и граматике, коришћење бројних скраћеница и симбола и сл. Међутим, муњевити напредак технике, као и још брже ширење овог сервиса међу свим слојевима људског друштва довели су до тога да електронска пошта данас може да преноси практично све врсте дигиталних записа, па је тако и сет карактера који се у том сервису може користити покрио готово све знакове које познају најразличитији светски језици. За дивно чудо, ни српски, баш као ни други јужнословенски језици, није заборављен у тој глобализацији, тако да ми данас у електронској пошти можемо користити комплетну српску латиницу (са фамозним рогатим и сличним знацима као што су č, ć, đ, š, ž), али и комплетну ћирилицу.

Међутим, огромна већина корисника електронске поште, чак и најобразованији међу њима, то или није приметила, или је по навици из пионирских дана емајлирања наставила да pise svojim rodjacima pazljivo misleci итд. Многи од њих високо ће подићи глас причајући о глобализацији која уништава темеље наше културе и сл. Ваља приметити да реално постојећа глобализација, која и те како угрожава и културе знатно веће од наше, истовремено омогућава и очување многих традиционалних и вредних културних тековина, међу које несумњиво спадају и оба писма којим се служимо, и то комплетна.

Поред примене "нормалног" писма, електронска пошта, барем када је реч о формалној комуникацији, требало би да подразумева и коришћење "нормалног" језика, тј. поштовање правописних и граматичких норми, барем у оној мери у којој их пошиљалац познаје ... а (тужна) прича о њиховом (не)познавању спада у неке друге врсте разговора, не у овај који се креће по мрежи свих мрежа. У лепо понашање приликом овог облика комуницирања спада и пристојно изражавање, почев од уводне титуле (ако више немамо некада обавезне другове, вратила су нам се поштована или уважена господа и госпође), преко нормално и културно сроченог текста до завршног поздрава који ће, наравно, зависити од степена блискости са особом којој поруку упућујемо, па може гласити с поштовањем, с најбољим жељама, са срдачним поздравима, а у случајевима када су ти односи нешто ближи, или сасвим блиски, може бити и с љубављу, с пријатељским поздравима или нечим сличним.

Коначно, у бонтон комуникације електронском поштом спадају и неки технички детаљи. Једна од корисних могућности коју нам ова форма пружа јесте и тзв. тема или subject. То поље омогућава примаоцу да и не отворивши поруку схвати шта је њен основни предмет; нажалост, огроман део корисника овог медија то поље или оставља празно, или у њега пише речи којима ту место није (нпр. своје име, или порука и сл.), а тиме показује да не уме (или неће) да сажме садржај онога што некоме јавља у две-три речи. Такође треба размишљати и о томе да ли има смисла на сваку поруку одговорити простим кликом на дугме одговори (replay): и пошиљаоцу, и примаоцу то ће спојити различите поруке, иако се њихов садржај може и суштински разликовати. Нарочито то треба избегавати када је порука коју смо добили упућена већем броју лица, па ће то примаоцу који воли да чува поруке (или му је то из било којег разлога потребно) битно отежати разврставање порука према особама или према предмету (ознакама, labels).

У неким прошлим вековима писање писама се сматрало нарочитом вештином и људи вешти у томе били су нарочито цењени. И као што смо некада имали епистоларне романе, тако данас већ срећемо e-mail novels. Култура електронске поште може нам не само улепшати, него и олакшати живот, чак га учинити и ефикаснијим, што се у нашем, 21. веку нарочито цени.

Предраг Станојевић

У почетку беше реч...

... али како ту реч, из које је свет настао, пренети на почетку 21. века ђацима? Поред многих и различитих криза које свет погађају, а Србију по правилу не заобилазе, већ годинама, ако не и деценијама сведоци смо кризе читања. Немали број озбиљних аналитичара ове кризе њен узрок, понекад и најважнији, виде у медијској револуцији која траје већ више од пола века. Дакле, информационо-комуникационе технологије (ИКТ) несумњиво утичу на то да се књига све ређе налази у рукама како деце, тако и одраслих. Писац ових редова не мисли да је интернет (као најважнији сегмент ових технологија) књигу убио, али ће се лако сложити са онима који тврде да је књигу бар једном избио из руку оних који би је иначе држали и листали...

Па шта нам је чинити?

Шта бисмо могли барем у школи учинити? Да покушамо да сакријемо интернет од ђака? Да им га забранимо? Или да покушамо да у њему нађемо савезника за велики повратак књизи! Смисао овог блога, тачније много опширније приче чији је он само један део, јесте управо ова последња претпоставка. У оквиру курса Интернет и студије књижевности, који сам најпре држао ка факултативни предмет, а током последње две године као изборни предмет за студенте српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, у неколико наврата учествовао сам на семинарима за за наставнике и професоре српског језика. Велика већина учесника показала је интересовање за овај облик педагошког рада (мада је било и отпора!) и тражила могућности за даље усавршавање у овој области. На посебно велико интересовање наишао сам током семинара Друштва за српски језик и књижевност у Лесковцу и на подстицај професора из овог краја Србије одлучио да покренем овај блог који ће наставницима и професорима омогућити да дођу до информација и пренесу своја искуства, да се повежу и организују у модернизацији наставе српског језика и књижевности. С надом да ћемо ми и књиге које препоручујемо на тај начин лакше доћи до наших ученика...

С обзиром на иницијативу коју су показали, професори и наставници српског језика и књижевности из Лесковца и околине добијају почасно место на отварању овога блога. Он ће на почетку служити пре свега за организацију малог курса који ће они на даљину похађати, али ће истовремено бити отворен и за све друге професоре српског језика, где год се налазили: сви ћемо бити утолико задовољнији уколико више коментара, предлога, идеја, па и противљења на овом месту нађемо. А најзадовољнији ћемо бити када се у ходнику или у дворишту сударимо са својим ђаком који не види ништа око себе јер не испушта књигу из руку...