... али како ту реч, из које је свет настао, пренети на почетку 21. века ђацима? Поред многих и различитих криза које свет погађају, а Србију по правилу не заобилазе, већ годинама, ако не и деценијама сведоци смо кризе читања. Немали број озбиљних аналитичара ове кризе њен узрок, понекад и најважнији, виде у медијској револуцији која траје већ више од пола века. Дакле, информационо-комуникационе технологије (ИКТ) несумњиво утичу на то да се књига све ређе налази у рукама како деце, тако и одраслих. Писац ових редова не мисли да је интернет (као најважнији сегмент ових технологија) књигу убио, али ће се лако сложити са онима који тврде да је књигу бар једном избио из руку оних који би је иначе држали и листали...
Па шта нам је чинити?
Шта бисмо могли барем у школи учинити? Да покушамо да сакријемо интернет од ђака? Да им га забранимо? Или да покушамо да у њему нађемо савезника за велики повратак књизи! Смисао овог блога, тачније много опширније приче чији је он само један део, јесте управо ова последња претпоставка. У оквиру курса Интернет и студије књижевности, који сам најпре држао ка факултативни предмет, а током последње две године као изборни предмет за студенте српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, у неколико наврата учествовао сам на семинарима за за наставнике и професоре српског језика. Велика већина учесника показала је интересовање за овај облик педагошког рада (мада је било и отпора!) и тражила могућности за даље усавршавање у овој области. На посебно велико интересовање наишао сам током семинара Друштва за српски језик и књижевност у Лесковцу и на подстицај професора из овог краја Србије одлучио да покренем овај блог који ће наставницима и професорима омогућити да дођу до информација и пренесу своја искуства, да се повежу и организују у модернизацији наставе српског језика и књижевности. С надом да ћемо ми и књиге које препоручујемо на тај начин лакше доћи до наших ученика...
С обзиром на иницијативу коју су показали, професори и наставници српског језика и књижевности из Лесковца и околине добијају почасно место на отварању овога блога. Он ће на почетку служити пре свега за организацију малог курса који ће они на даљину похађати, али ће истовремено бити отворен и за све друге професоре српског језика, где год се налазили: сви ћемо бити утолико задовољнији уколико више коментара, предлога, идеја, па и противљења на овом месту нађемо. А најзадовољнији ћемо бити када се у ходнику или у дворишту сударимо са својим ђаком који не види ништа око себе јер не испушта књигу из руку...
Па шта нам је чинити?
Шта бисмо могли барем у школи учинити? Да покушамо да сакријемо интернет од ђака? Да им га забранимо? Или да покушамо да у њему нађемо савезника за велики повратак књизи! Смисао овог блога, тачније много опширније приче чији је он само један део, јесте управо ова последња претпоставка. У оквиру курса Интернет и студије књижевности, који сам најпре држао ка факултативни предмет, а током последње две године као изборни предмет за студенте српске књижевности на Филолошком факултету у Београду, у неколико наврата учествовао сам на семинарима за за наставнике и професоре српског језика. Велика већина учесника показала је интересовање за овај облик педагошког рада (мада је било и отпора!) и тражила могућности за даље усавршавање у овој области. На посебно велико интересовање наишао сам током семинара Друштва за српски језик и књижевност у Лесковцу и на подстицај професора из овог краја Србије одлучио да покренем овај блог који ће наставницима и професорима омогућити да дођу до информација и пренесу своја искуства, да се повежу и организују у модернизацији наставе српског језика и књижевности. С надом да ћемо ми и књиге које препоручујемо на тај начин лакше доћи до наших ученика...
С обзиром на иницијативу коју су показали, професори и наставници српског језика и књижевности из Лесковца и околине добијају почасно место на отварању овога блога. Он ће на почетку служити пре свега за организацију малог курса који ће они на даљину похађати, али ће истовремено бити отворен и за све друге професоре српског језика, где год се налазили: сви ћемо бити утолико задовољнији уколико више коментара, предлога, идеја, па и противљења на овом месту нађемо. А најзадовољнији ћемо бити када се у ходнику или у дворишту сударимо са својим ђаком који не види ништа око себе јер не испушта књигу из руку...
Постови
Drago mi je da je da Leskovac može i više od roštilja. Volela bih da Podružnica u Leskovcu kao rezultat saradnje sa profesorom Stanojevićem dobije (napravi) svoj sajt koji bi koristio našim učenicima i profesorima.
ОдговориИзбришиNataša
Nisam profesor srpskog i drago mi je da naši profesori pokazuju interesovanje za IT.
ОдговориИзбришиGoran
P.S.
M I R I Š E!!!
Ovo je odličan poduhvat koji će jugu Srbije kao i ostalim zainteresovanim da da jednu veću mogućnost kreativnog izražavanja.
ОдговориИзбришиSlaviša
Ključna misao jeste povezivanje interneta i knjige. To je ono što smo želeli da čujemo sa relevantnog mesta, budući da i sami smatramo da je to put za kojim treba tragati. IKT i Leskovačka podružnica na zajedničkom u zadatku - obećava!
ОдговориИзбришиТематика везана за нашу прву лекцију ми је углавном позната и ту немам шта додати.Оно што морам да прокоментаришем јесте стил писања текстова професора Предрага Станојевића.Одушевио ме је његов присан, модеран и „ питак“ стил писања. Не бих да звучим као моји родитељи када користе познату и излизану синтагму „ Е, у моје време ...“, али би стварно било много лепше и лакше учити и упознавати се са светом књижевности и језика да су моји професори користили , мало чешће, овакав стил писања и начин комуникације са студентима. Све похвале на благу иронију, која ми је посебно пријала у тексту „ Комуникација електронском поштом“ и измамила искрен осмех.И данас често одговарам који ми је „ емајл“ , а да не причам о познатом проблему „ енглеског у српски " , тј. како прочитати и дешифровати реч „PUSU " , која се тако често јавља на крају електронског писма. Притом не заборавите да сам из Лесковца где се 3. лице множине презента разликује од прописане норме српског књижевног језика!
ОдговориИзбришиНа крају, поштовани професоре Станојевићу (Упс, нисам добар ђак.Ово је требало написати на почетку писма.),драго ми је што сам део тима који похађа овај курс.
Поздрав за све моје колеге са курса .
Било је крајње време да се у разговор укључи и друга Ивана. Морам признати да сам,када сам добила позив да учествујем, била помало скептична и на ивици да одбијем због обавеза на докторским студијама. Прочитавши текстове професора Станојевића, јасно ми је да сам учинила праву ствар приставши.
ОдговориИзбришиКолико је коришћење интернета у настави значајно показују часови на којима, захваљујући томе што је у школи у којој радим интернет доступан наставницима и ученицима, ученици имају прилике да науче како могу користити интернет и научити понешто о историји, култури и књижевност.
Поздрав свим колегама.
Ивана